Kada sam bila mlađa, bila sam ubeđena da za uspeh jedne veze postoje samo dve važne osobe – muškarac i žena.
Sve ostalo mi je delovalo kao pozadina. Šum. Publika.
Danas više nisam sigurna.
Jer što sam starija, sve češće imam utisak da u mnogim vezama zvanično žive dve osobe, a nezvanično još desetak.
Neko od roditelja. Kum. Najbolji drug. Najbolja drugarica. Tetka koja „sve vidi“. Komšinica koja „sve zna“.
I poneki Miroslav koji se niotkuda pojavi baš kada ne treba.
Svako od nas poznaje nekoga ko se samoproglasio za stručnjaka za tuđe brakove.
Takvi ljudi ne čekaju da ih pitate za mišljenje.
Oni ga donesu sa sobom.
Spakuju ga između dve kafe, tri trača i jednog dubokog uzdaha.
I gotovo insistiraju da se njihovi saveti slede kao Božije zapovesti.
Najzanimljivije je što često nisu ni zlonamerni.
Dovoljno je da vaš odnos poznaju samo površno.
Da vide jednu svađu, a ne vide hiljadu lepih dana.
Da čuju jednu rečenicu, a ne znaju celu priču.
I onda iz najbolje namere uspeju da naprave još veći razdor između partnera.
Vaša žena mašta o romantičnoj večeri daleko od svih?
Vaš kum će, poput vrhunskog stručnjaka za bračne odnose, objasniti da je dovoljno da joj date novac za šoping kako bi se smirila.
Vi za to vreme, podrazumeva se, možete da nastavite da pijuckate pivo sa njim.
Jer šta žena zna šta joj treba.
Kum zna bolje.
Nekada sam i sama, iz najbolje namere, umela da budem takva.
Da saslušam nečiju priču i odmah pomislim da znam rešenje.
Da savetujem. Da tumačim. Da presuđujem. A onda sam naučila jednu važnu stvar.
Ljudi uglavnom ne traže sudiju.
Traže nekoga ko će ih saslušati.
Na kraju krajeva, većina prepreka u vezama nije ni približno toliko ozbiljna koliko izgledaju ljudima sa strane.
Parovi ih uglavnom prevaziđu sami.
Nekada im je potrebno samo da se izduvaju. Da prespavaju. Da se smire. Da se sete zbog čega su se uopšte zavoleli.
Ali situacija postaje mnogo zanimljivija kada se pojave Dragi Savetnici koji kroz vaš odnos pokušavaju da reše sopstvene probleme.
Primetila sam, a bogami i lično doživela, da su najglasniji i „najpametniji“ često upravo oni ljudi koji u sopstvenom životu nemaju mnogo prostora da kažu šta misle.
Ljudi koji kod kuće nisu pitani za mišljenje. Koji nisu ravnopravni partneri. Koji ćute kada bi najradije vikali. Koji gutaju ono što ih boli.
I onda jedva čekaju da im se požalite na svoju partnerku. Tada kreće predstava. Salva saveta.
Vi treba da uradite sve ono za šta oni nemaju hrabrosti.
Vi treba da kažete sve ono što oni nikada nisu smeli.
Vi treba da zalupite vratima koja oni godinama zatvaraju tiho.
Kroz vašu pobunu oni nakratko postaju slobodni.
Kao što majka koja je zbog neplanirane trudnoće morala da odustane od sna da studira medicinu pokušava da od deteta talentovanog za muziku napravi vrhunskog hirurga, tako će i prijatelj koji ponizno čeka da mu žena udeli džeparac insistirati da se razvedete zato što ste se posvađali oko toga ko je zaboravio da uključi mašinu za sudove.
Govoriće vam da to nije muški posao. Da je vaša žena sama kriva. Da previše traži. Da previše zvoca. Da vas ne poštuje. Da bi on to odmah doveo u red.
Iako je gospođa možda upravo jurila sa posla, spremala večeru i do kasno u noć sa decom završavala školski projekat koji je iznenada postao hitan za sutra ujutru.
Ali takve sitnice retko ulaze u velike teorije stručnjaka za tuđe živote.
A kad smo već kod muškaraca, ima nečeg posebno zanimljivog u tome kada se muškarac nađe u društvu svog čopora.
Odjednom poraste deset centimetara. Glas postane dublji. Stav odlučniji. Pogled ozbiljniji. Odjednom postaje mačo.
Iako se do malopre od tebe skrivao ispod kreveta jer si ga jurila varjačom, sada se pretvara u dasu koji svetu želi da pokaže kako njemu niko ne govori šta da radi.
Počinje da se šali na tvoj račun. Da se predstavlja superiornijim. Da glumi slobodu koju zapravo nema potrebe da dokazuje.
Drugovi ga razumeju. Bodre ga. Smeju se. Tapšu ga po ramenu.
A ti se kiselo smeškaš i glumiš da ti je sve to simpatično.
Ili kada kažeš da je dosta igre i pića. Da treba da krenete kući. Da sutra postoje obaveze. Da deca ustaju rano. Da život nije stao zato što su se oni okupili.
Ali baš tada on naručuje novu turu. I započinje još tri teme za razgovor.
Tada se obavezno pojavi neki Miroslav.
Svako društvo ima svog Miroslava.
Miroslav sa nevericom konstatuje da si omatorila i postala smor.
Okrene se ka tvom mužu i saosećajno mu kaže da ti slobodno možeš da ideš kući ako ti je dosta, ali da on obavezno treba da ostane jer je veče tek počelo.
Iako je ponoć. Iako konobari već brišu stolove. Iako se smena završila pre pola sata. Iako je jedino što još radi aparat za kafu.
To je isti onaj Miroslav koji od društvenog života uglavnom ima posete ženinoj baba-tetki.
I to samo kada mu žena dozvoli izlazak.
A onda gledaš svog muškarca kako se tupavo smejulji i klima glavom kao da je upravo čuo najveću životnu mudrost.
I tada shvatiš da nije problem Miroslav. Problem je što je Miroslav dobio mesto za stolom koje mu ne pripada.
Ali, ruku na srce, ni žene nisu ništa bolje.
Koliko sam muškaraca videla da slušaju pogrešne prijatelje, toliko sam videla i žena koje su životne odluke donosile po savetu majke, sestre ili najbolje drugarice.
Neke majke koje su same nesrećne u svojim brakovima uspevaju da ćerke ubede da ni one ne bi trebalo da budu zadovoljne.
Kao da je sreća ograničen resurs. Kao da je izdaja sopstvene majke biti srećniji nego što je ona bila.
Zatim, neke drugarice će vas satima slušati dok kukate na partnera. Klimaće glavom. Podržavati vas. Govoriće da obavezno raskinete. Da zaslužujete bolje. Da takvog muškarca ne biste smele da trpite.
A onda će istom tom čoveku poslati poruku da vide kako je. Čisto prijateljski, naravno. I da li mu možda treba rame za plakanje.
Ljudi su komplikovana bića. Mnogo komplikovanija nego što volimo da priznamo.
A ljubomora je često mnogo kreativnija od mržnje.
Na kraju krajeva, nisu problem tuđa mišljenja.
Biće ih uvek.
Neki će vam želeti dobro.
Neki će misliti da vam žele dobro.
Neki će kroz vaš život pokušavati da poprave svoj.
Neki će vas savetovati samo zato što ne mogu da podnesu da neko drugi bude srećan.
Ali problem nastaje onog trenutka kada partner prestane da misli svojom glavom.
Kada sa osobom sa kojom deli krevet ćuti, a sa pola sela raspravlja o svojoj vezi.
Kada savet traži svuda osim tamo gde problem zapravo postoji.
Kada svi dobiju pravo glasa osim osobe sa kojom gradi život.
Za dobronameran savet treba zahvaliti.
Za loš savet treba imati hrabrosti odbaciti ga.
Ali za sopstveni život treba preuzeti odgovornost.
Jer na kraju nije toliko važno sa kim se vaš partner druži.
Mnogo je važnije da li zna gde prestaje njihovo mišljenje, a počinje vaš život.
Da li ume da zatvori vrata kada treba.
Da li ume da kaže: „Hvala na savetu, ali ovo je naša stvar.“
Ljudi koji ne umeju da postave granice prema svojoj okolini, pre ili kasnije nateraju partnera da živi sa celom tom okolinom.
A to ume da bude veoma tesno.
Naročito kada za stolom sedi više savetnika nego ljubavi.
Neke veze ne propadnu zbog izdaje.
Ne propadnu ni zbog ravnodušnosti.
Neke propadnu zato što u njima nikada nije živelo dvoje ljudi, već čitav savet mesne zajednice.
