Pre desetak godina moja najbolja drugarica i ja otišle smo u seksi šop u Beogradu.
Ja sam kupovala seksi kostim.
Ona špansku mušicu.
Obe smo preplatile ono što smo kupile.
Samo što je moja kupovina imala mnogo srećniji kraj.
Negde oko ponoći poslala sam joj poruku: “I? Deluje li mušica?”
Odgovorila mi je: “Da deluje, sigurno se sada ne bih dopisivala sa tobom!”
Tada joj je najviše bilo krivo što je mušicu platila skoro duplo skuplje nego što je koštala u drugom seksi šopu nekoliko ulica dalje.
A uzela je i duplu dozu.
Ja sam svoj kostim takođe preplatila.
Ali, za razliku od mušice, moj se isplatio.
Danas, kada se setim te večeri, shvatam da priča nikada nije bila ni o mušici ni o kostimu.
Bila je o tome koliko su žene spremne da se potrude da spasu odnos koji je odavno prestao da bude zajednički projekat.
Kada veza zapadne u krizu ili kolotečinu, uglavnom su žene te koje kreću u potragu za magičnim rešenjem.
Neke kupuju novi veš.
Neke novu frizuru.
Neke knjige o odnosima.
Neke zakazuju vikend za dvoje.
Neke kreću na dijetu.
Neke odlaze kod psihologa.
Neke pomoć traže čak i u španskoj mušici.
Metode su različite.
Nada je ista.
Ako se dovoljno potrudim, možda ćemo ponovo postati ono što smo nekada bili.
I zanimljivo je kako žene gotovo po pravilu prvo krenu od sebe.
Ako smršam.
Ako budem nežnija.
Ako budem strpljivija.
Ako budem zanimljivija.
Ako budem privlačnija.
Ako budem manje naporna.
Ako budem više ovo.
Ako budem manje ono.
Kao da je svaki problem u vezi automatski i njihova odgovornost.
A onda polako počinju da primećuju stvari koje se ne vide na prvi pogled.
Da se razgovori svode na logistiku.
Ko vodi dete.
Ko ide u prodavnicu.
Ko će platiti račune.
Da više pričaju o obavezama nego o sebi.
Da jedno drugom više nisu prva osoba kojoj žele da ispričaju kako im je prošao dan.
Da se između dvoje ljudi polako uselila rutina.
Možda baš zbog toga žene često deluju kao da odustaju iznenada.
Muškarac jednog dana ostane u šoku.
Kaže da nije znao.
Da ništa nije naslućivao.
Da mu nikada nije rekla.
A ona se pita u kom je tačno trenutku trebalo još jednom da objasni ono što je već rekla deset puta.
Nije problem što muškarci ne čuju.
Problem je što često čuju samo reči.
Žene mnogo ranije primete promene koje još nemaju ime.
Primete kada razgovori postanu kraći.
Kada zagrljaji postanu ređi.
Kada se dvoje ljudi više ne raduje istim stvarima.
Kada jedno drugom prestanu da budu prvi izbor za deljenje dobrih i loših vesti.
Tada kreće potraga za rešenjem.
Još jedan razgovor.
Još jedna šansa.
Još jedan pokušaj.
Još jedno “hajde da probamo”.
I upravo tu mnoge žene naprave grešku.
Ne zato što se trude.
Lepo je truditi se.
Lepo je boriti se za odnos.
Lepo je ne odustajati na prvu prepreku.
Problem nastaje kada se jedna osoba trudi za dvoje.
Kada jedna osoba predlaže razgovore.
Pokreće teme.
Traži rešenja.
Daje nove šanse.
I pokušava da spasi nešto što druga osoba više ni ne pokušava da popravi.
Tada problem više nije ni u mušici.
Ni u kostimu.
Ni u kilogramima.
Ni u frizuri.
Ni u vikendu za dvoje.
Tada problem postaje mnogo jednostavniji i mnogo bolniji.
Jedna osoba još uvek pokušava da popravi odnos koji je druga odavno prestala da gradi.
Moj kostim se isplatio.
Njena mušica nije.
Ali danas mislim da problem nikada nije bio ni u kostimu ni u mušici.
Problem je bio u tome što je samo jedna osoba pokušavala da spase nešto što je trebalo da spasavaju dvoje.
Jer ljubav može da preživi mnogo toga.
Umor.
Rutinu.
Loš period.
Nesporazume.
Ali teško preživljava kada prestane da bude zajednički projekat.
I kada jedan partner ostane jedini zaposleni u firmi koja se zove “mi”.
