Postoji jedna pojava koju godinama posmatram kod muškaraca.
Posvađaju se sa partnerkom.
Naljute se.
Povrede ih neke njene reči ili postupci.
I onda ne urade ono što bi možda bilo najkorisnije.
Ne sednu sa njom da razgovaraju.
Ne pokušaju da reše problem.
Ne pokušaju da je razumeju.
Umesto toga, oni odu kod Miroslava.
A tamo počinje predstava…
Odjednom je ona sebična.
Naporna.
Razmažena.
Nezahvalna.
Histerična.
Ne može čovek da joj ugodi.
Ne može čovek da je razume.
Ne može čovek da diše od nje.
I dok partner govori, Miroslav pažljivo sluša.
Ali ne da bi pomogao.
Ne da bi smirio situaciju.
Nego da bi dodao još malo goriva.
Na svaku njegovu zamerku, dodaće još tri svoje.
Na svaku frustraciju – još jednu teoriju.
Na svaku svađu – još jedan razlog za raskid.
Jer pravi Miroslav nikada ne kaže:
“Ma pusti, proći će. Pomirićete se.”
Pravi Miroslav odmah vidi ono što partner ne vidi.
I ono što ne postoji.
I ono što tek treba da se desi.
Posle pola sata razgovora više niko nema partnerku.
Svi imaju troglavu aždaju iz narodne bajke.
A sve je počelo tako što ga je žena peti put zamolila da skloni stvari iz dnevne sobe ili promeni sijalicu u hodniku.
Ali, najzanimljivije od svega je što sam iz takvih razgovora često uspevala da zaključim ko nam šta želi.
Retki su oni ljudi koji saslušaju prijatelja, klimnu glavom i kažu:
“Ma hajde, pusti to. Proći će vas.”
To su uglavnom ljudi koji imaju dovoljno iskustva da znaju da se ne sudi tuđoj vezi na osnovu jedne svađe.
Ljudi koji su svesni da i sami imaju mane.
Ljudi koji znaju da nije njihov posao da raspiruju požar u tuđoj kući.
Ali većina jedva dočeka svoju priliku.
Jer Miroslav u tuđoj frustraciji često pronalazi izvor svoje.
Žena koju nikada nije upoznao počinje da ga podseća na njegovu partnerku.
Na majku.
Na bivšu ženu.
Na koleginicu.
Na svaku onu osobu koja ga je nekada naterala da uradi nešto što nije želeo.
I zato je tako lako mrzi.
Ne zato što je stvarno poznaje.
Nego zato što mu je zgodna meta.
Međutim, postoji jedan problem koji Miroslav nikada ne uzima u obzir.
Partner će se sutra pomiriti sa ženom.
Jer bes prođe.
Ljutnja prođe.
Svađa prođe.
Život se nastavi.
On će se isprazniti pred društvom, izduvati kao balon i odskakutati kući kao da ništa nije bilo.
Ali ono što je izgovoreno ostaje.
Žena ostaje ona koju je društvo upoznalo kroz njegov bes.
Kroz njegove najgore dane.
Kroz njegove najružnije reči.
A niko od njih nikada nije čuo njenu stranu priče.
I zato me uvek fascinira kada muškarac kasnije partnerki prenosi šta je ko rekao o njoj.
Kako ju je Miroslav ispljuvao.
Kako je ovaj drugi rekao da treba da je ostavi.
Kako je treći zaključio da je problem u njoj.
Samo se nekako nikada ne postavi pitanje:
Ko je Miroslavu dao materijal?
Jer Miroslav nije sedeo u njihovoj dnevnoj sobi.
Nije bio u njihovom braku.
Nije prisustvovao njihovim razgovorima.
Sve što zna – dobio je od čoveka koji se danas toj istoj ženi vraća u zagrljaj.
I tu dolazimo do dela priče koji mi je oduvek bio najzanimljiviji.
Partner se vrati partnerki.
Partnerka oprosti partneru.
A Miroslav ostane sa svim onim što je izgovorio.
Jer ljudi često zaborave svađu.
Ali retko zaboravljaju kako ih je neko predstavljao dok je bio ljut.
Zato se na kraju veoma često ne postavlja pitanje da li će opstati veza.
Nego da li će opstati prijateljstvo.
Jer žena koju je Miroslav mesecima mrzeo uglavnom ostane.
A za Miroslava, nekako, više nema mesta za stolom.
